Kao da je to logičniji sledeći korak od samog venčanja. A istina je mnogo dosadnija i mnogo slobodnija nego što nam tradicija sugeriše.
Prvo, činjenice. Niko vas ne tera.
U Srbiji, kao i u većini regiona, promena prezimena posle venčanja nije zakonska obaveza. Porodični zakon, član 348, daje supružnicima tri opcije. Svako zadrži svoje prezime, jedno od njih uzme prezime drugog, ili se prezimena spoje u dvostruko. Dakle, moraš da uzmeš njegovo je čisto kulturološki refleks, ne pravna norma.
Zanimljivo je i da čak i kad par to odluči, priča se tu ne završava. Zakon predviđa da supružnik koji je promenio prezime sklapanjem braka ima pravo da se, u roku od 60 dana po prestanku braka, vrati na prezime koje je imao pre venčanja. To je, s obzirom na statistiku razvoda, praktičan detalj koji retko ko pominje na venčanju.
Zašto je onda ovoliko bitno muškarcima?
Ako zakon ne insistira, zašto je pitanje prezimena i dalje toliko emotivno nabijeno, posebno za muškarce? Nekoliko stvari se tu preklapa.
Prezime kao pečat vlasništva nad porodicom.
U patrijarhalnom modelu, prezime nije samo ime, ono je oznaka čija je loza nastavljena. Kad žena uzme muževljevo prezime, simbolički se potvrđuje da je porodica koju osnivaju njegova u smislu nasleđa i identiteta, a ne zajednički projekat dvoje ljudi.
Strah od ismevanja.
Malo je stvari koje brže pokrenu komentare kafanskog društva od muškarca čija supruga zadrži devojačko prezime, ili ne daj bože on uzme njeno. To se i dalje, u mnogim sredinama, tumači kao znak ko nosi pantalone u vezi, iako veza tog pitanja sa stvarnom ravnopravnošću u braku ne postoji.
Nasleđivanje i kontinuitet.
Za mnoge porodice, posebno u manjim sredinama, prezime nosi težinu generacija, zemlju, ugled, poznanstva. Muškarac koji izgubi prezime u braku, retka ali sve češća pojava, često se suočava sa pritiskom da je ugasio porodičnu lozu, čak i kad ima brata ili rođake koji nose isto prezime dalje.
Ekonomija ponosa.
Zanimljivo je da praktični razlozi sve više obaraju romantične. Sve veći broj žena u Srbiji odlučuje da zadrži devojačko prezime prvenstveno iz ekonomskih, a ne ideoloških razloga, jer menjanje ličnih dokumenata nosi realan trošak i gnjavažu. Ali kad se taj izbor ipak napravi, on se u javnosti gotovo automatski protumači kao politička izjava, a ne kao ono što često jeste, štednja vremena i para.
Generacijski pomak
Mlađi parovi sve češće pristupaju ovome pragmatično. Neki spajaju prezimena, neki ih uopšte ne menjaju, neki prepuste odluku deci kad porastu, šala, ali ne baš. Ono što se menja nije zakon, nego očekivanje. Sve manje ljudi doživljava prezime kao test lojalnosti, a sve više kao administrativnu odluku koja treba da odgovara paru, a ne komšiluku.
Prezime posle braka na Balkanu nikad nije bilo samo o imenu. Bilo je o tome ko pripada kome, čija se priča nastavlja i ko drži simboličke uzde porodice. Zakon je odavno rekao da par bira. Pitanje je samo koliko će još vremena proći dok to isto kaže i kafanski sto.